Dobrodošli na moju stranicu!
Zovem se Nemanja Filipović, u društvu poznatiji kao Cone. Rođen sam 23.04.1989. godine u Beogradu, kao prevremeno rođena beba u sedmom mesecu uredne trudnoće. Odmah po rođenju prebačen sam u inkubator , gde mi je zbog nedostatka kiseonika oštećen centar za motoriku. Zbog gubitka kontrole i osećaja u nogama,ostajem trajno vezan za invalidska kolica sa dijagnozom Cerebralna paraliza.
U prvim godinama svog života nisam bio svestan svog stanja, nisam imao predstavu da najjednostavije životne aktivnosti neću moći da uradim sam. Toga sam postao svestan tek pred školske dane kada sam posmatrao drugu decu kako trče za loptom, igraju fudbal ili košarku. Želeo sam i ja, ali moje noge nisu mogle. Shvatio sam da ne mogu da hodam bez pomoći roditelјa, da ne mogu da radim sve što su radila druga deca. Porodica mi je najviše pomogla da prevaziđem to na najlakši mogući način i krenem u borbu koja traje i dan danas.
Usledila je operacija za operacijom,svaka je bila bitna i neophodna . Morao sam preko noći da odrastem i moje detinjstvo je bilo prepuno bola, oporavaka od operacija, trudom da me druga deca prihvate, da imam oko sebe i prijatelјe koji će mi olakšati život.
Roditelјi su doneli odluku da se upišem u redovnu školu, umesto škole za decu sa posebnim potrebama, kako nam je bilo predlagano. Vreme je pokazalo da je to bila najbolјa odluka koju su mogli da donesu jer su me u školi lepo prihvatili od prvog dana, pamtim taj period kao jedan od lepših u svom životu. Stekao sam dosta prijatelјa, sa većinom se i dan danas družim. Tako je bilo i u dalјem školovanju , prihvatili su me i u srednjoj školi kao i na višoj. Iako sam bio jedina osoba sa invaliditetom, nisam se osećao odbačenim ili da su me na bilo koji način izbegavali, pomagali su mi da učestvujem sa njima gde god sam mogao. Mada, i pored toga boleo je svaki čas fizičkog vasitanja…
Ta bol koju sam osećao što nisam mogao da zaigram fudbal na terenu ili košarku na parketu motivisala me da budem deo sporta tako što ću biti pored terena ili parketa. Svaka utakmica za mene je praznik, način života i tradicija. Sport je jako važan za svakog čoveka, ali za mene kao osobu sa invaliditetom to je još jedan korak u bolјi i lepši život. Uskoro će punih dvadeset godina kako sam redovan na košarkaškim utakmicama i svaki taj adrenalin sa utakmice hrani moj mozak i telo, čini moj život srećnim.
Svaki dan učim kao da je prvi, a živim kao da je poslednji
Kada sam završio svoje školovanje, shvatio sam da je vreme za sledeći korak u mom životu, a to je posao. Želeo sam da zasnujem radni odnos i pored pomoći države na koju imaju pravo osobe sa invaliditetom. Želeo sam da se osećam korisnim, da budem od koristi prvenstveno svojoj porodici, da pomognem i ja njima na neki način iako oni to od mene nisu ni očekivali. Krenuo sam u potragu za poslom, znao sam da neće biti lako. Zaista i nije bilo, na par mesta sam bio odbijen iz razloga što prostor nije bio prilagođen osobama sa invaliditetom, drugi nisu imali potrebe za osobama sa invaliditetom, dok je nekima bilo lakše da plate penale državi nego zaposle osobu sa invaliditetom. I posle nekoliko neupešnih pokušaja da se zaposlim, nisam želeo da odustanem. Posrećilo mi se pre osam godina da se zaposlim u firmi u kojoj radim i danas. Kolege su me prihvatile, lako uvele u posao i dosta pomogli. Osećao sam se ravnopravnim sa njima, kosrisnim. Toliko sam se lepo uklopio u taj kolektiv da sam odlučio da nastavim dalјe da radim iako sam pre tri godine stekao uslov da odem u invalidsku penziju. Neću odustati od posla dok god me bude zdravlјe služilo jer odlazak na posao ojačava moju volјu za životom.
Mentalno sam mnogo jači kad znam da imam obavezu da svako jutro ustanem, spremim se za odlazak na posao kao svi normalni lјudi. Pored redovnog posla, imam nove cilјeve, planove i uložiću svoj napor da ih ostvarim kao što sam radio do sada. Morao sam da naučim da volim sebe i prihvatim sebe takvim kakav jesam, to je najvažnije svakoj osobi sa invaliditetom da bi nastavila borbu dalјe. Naučio sam da volim život ,da se radujem i što više krećem. Nisam sebi dozvolјavao, a nisu ni moji najbliži , da se zatvorim i žalim nad svojom sudbinom. Slagao bi kad bi rekao da je svaki dan bio lep i lagan, ali kad se mislima vratim unazad shvatam da je mene društvo podiglo, pored porodice koja je život podredila meni i mojim potrebama.Shvatio sam da je najvažnije koga imate pored sebe kad padate, na koji način će vas podići. Sudbina me uskratila za hod, ali ceo život mi šalјe dobre lјude da lakše prevaziđem sve.