Najlepša priča Beogradskog maratona

Tekst autora je preuzet sa sajta kurir.rs.

Postoje ljudi koji vam iz dana u dan dokazuju da granice ne postoje. Koji su svima motiv da u životu sve može da se postigne snagom svoje volje. Jedna od tih osoba definitivno je i Nemanja Filipović.

Popularni Cone, rođen je pre 35 godina u Beogradu, a već na početku života našao se u velikom problemu. Greškom lekara postao je osoba sa invaliditetom, ali i pored cerebralne paralize on je, uz pomoć porodice i prijatelja, uspeo da se digne iz svih problema.

Na nedavno održanom 37. po redu „Beogradskom maratonu“ Nemanja je još jednom pomerio granice i uspeo je da završi „Trku zadovoljstva“! U razgovoru za Kurir otkrio je kako se ova, možda i najlepša priča Beogradskog maratona odigrala, ali i brojne druge zanimljivosti iz svog života.

– Već godinu dana sam to planirao. Zahvaljujući drugu koji se profesionalno bavi atletikom i koji me je vodio na humanitarnu trku od Ušća do Zemunskog keja i nazad, dobio sam ideju da se oprobam i na maratonu. Tu humanitarnu trku za malog Vasilija smo zajedno završili, prijatelj me je gurao, ja sam bio u mehaničkim kolicima, sada sam po prvi put do cilja došao bez pomoći, u električnim kolicima.

– Završio sam „Trku zadovoljstva“, skoro dva i po kilometra sam uspeo da pređem i zbog toga se osećam fenomenalno! Taj osećaj učestvovanja je neopisiv i imam želju i motiv da se sledeće godine ponovo vratim na „Beogradski maraton“, ali i da kilometraža bude veća, bar 21 kilometar. Na ovoj trci majka mi je bila podrška za ne daj Bože, ali sve je prošlo kako treba. Utisci su prelepi i ovo je osećaj koji ne može da se opiše – rekao nam je Nemanja. Zatim se osvrnuo i na sport koji mu je tokom života mnogo pomogao.

– Pokojni otac me je uveo u sport, a ljubav prema sportu je kod nas porodična tradicija. Od samog rođenja sport je sastavni deo mog života i bez njega mi život ne bi bio potpun. Košarka mi je broj jedan, ali mi je i najprilagođenija za praćenje, ali sam išao i na druge sportove poput fudbala, vaterpola, tenisa, odbojke, rukometa… Ali sam za košarku ostao porodično vezan jer mi je pokojni otac bio u sportu kao trener, a potom i spiker u hali. Tako da je to deo porodične tradicije. Inače sam veliki navijač Partizana i nekada hala Pionir, sada Arena su mi kao druga, sigurna kuća. Evo polako završavam 19. sezonu, nadam se da ću ući i u 20. a uskoro ću obeležiti jedan jubilej – 500. utakmicu uz KK Partizan – istakao je on, pa dodao:

– Bilo je puno anegdota, lepih, manje lepih… Ali to je život. To je Partizan, to je sport!

I pored toga što je u hali omiljen, na stadion Partizana ne može da ide jer nema uslova.

– Ono što me posebno boli i što dokazuje da je sve crno i belo jeste to da koliko sam na košarci uvažavan i koliko sam im ta neka vrsta talije i Stanoja iz Montevidea, toliko sam na fudbalu „persona non grata“. Ne kažem direktna, ali nijedna uprava u fudbalskom klubu, posebno ove poslednje, nisu imale sluha za osobe sa invaliditetom. Niko se nije odlučio da napravi sastanak, da se vidi šta bi moglo i trebalo da se reši kako bi osobe sa invaliditetom mogle da gledaju i fudbalske utakmice. Boli i činjenica da je fudbal bio prvi sport koji sam gledao u životu, pre tačno 22 godine, a sada ne mogu da posećujem stadion jer ne postoje uslovi za tako nešto – otkrio je bolnu istinu Nemanja.

Da je čovek koji se ne predaje i koji ima više ciljeve dokazao je na još jedan način.

– Čovek uvek ima više ciljeve. Ja kao osoba sa invaliditetom imam više nego pristojan život. Izlazim normalno, družim se, zaposlen sam… Moji viši ciljevi su da sebe poboljšam, a samim tim bih i sve druge osobe sa lakšim ili težim invaliditetom motivisao da krenu mojim putem. Takođe, želim da probam da im olakšam taj život, a jedan od načina za tako nešto je sajt koji sam otvorio i koji se zove „Život na točkovima„. Preko tog sajta svaka osoba može da se raspita kakve olakšice ima u životu. Sajt radi, ali se još uvek popunjava, dobija svoj oblik. Sajt je priča preko koje će ljudima sa invaliditetom biti olakšan život i preko kog će oni moći da se motivišu i dodatno osamostale.

Pored sajta, uskoro će svetlost dana ugledati i knjiga o Nemanjinom životu.

– Knjiga je plod zaokruživanja mog života od rođenja, pa do ovih godina. Delom je autobiografska, ali najviše motivaciona da osobe sa invaliditetom shvate da i pored svog stanja mogu i moraju da žive. Takođe, to važi i za osobe bez invaliditeta, nosi poruku da smo svi jednaki i da imamo pravo na život. Bože zdravlja, uskoro će knjiga ugledati svetlost dana, zove se „Ovo nije kraj“, autorke Snežane Mavrenović Ivaneže kojoj se ovim putem zahvaljujem što mi je ukazala tu čast da mogu da opišem svoju prvu četvrtinu života.

Za kraj, Nemanja je imao i poruku za sve naše čitaoce.

Verujte u sebe, imajte ciljeve, jer dok imate ciljeve imaćete i život. Svaki dan se trudite da učite nešto novo i živite kao da vam je poslednji dan u životu. Ne da se plašite, već da iskoristite svaki trenutak - zaključio je Cone.

Gruba greška doktora mu otežala život. Otkrio nam je Nemanja i na koji način je dospeo u stanje u kom se nalazi čitavog života.

– Javna tajna je da sam greškom lekara pri rođenju dospeo u stanje u kom sam sada. Tu grešku niko nije priznao… Ja priznanjem ništa ne bih dobio, ali bi bar motivacija bila veća! Motivacija da može nešto da se popravi. Moja dijagnoza jeste cerebralna paraliza, ali je problem nastao oko šifre te dijagnoze! Pre pet godina, kada sam krenuo u teretanu, ja sam dobio totalno drugu šifru cerebralne paralize što je uticalo na moj život. Ja da sam znao tu šifru ranije možda sam mogao da ustanem iz kolica. Sada je to malo teže jer sam stariji… Ne kažem da sam odustao, ali realnost je jako bitna kod čoveka. Nikada se ne predajem, ali jako je tužno kad tek u tridesetim godinama saznaš pravu šifru dijagnoze. Ali, izborio sam se i sa tim.

Ceo tekst možete pročitati i na sajtu kurir.rs.