Moja vera u bolju budućnost nema granice

Nemanja Filipović o knjizi „Ovo nije kraj“, inspirisanoj njegovom životnom borbom

„Moja vera u bolju budućnost nema granice.“

Autorka teksta: Snežana Ivaneža Mavrenović

Sedeo je u teškim kolicima držeći jednu ruku na naslonu, dok mu se u drugoj blago pušio tompus koji je već neko vreme bio zaboravljen među prstima. Nemanja je gledao negde daleko kroz prozor, ali nisam sigurna da je bio zaista mislima prisutan i da je zapravo video bilo šta što se kretalo izvan jednog beogradskog kafića. Tada je taj kafić imao prilaz za osobe sa invaliditetom, danas ga više nema.

„To ti nije zdravo“, promrmljala sam nekako više za sebe, verujući da me Nemanja ne čuje. Umeli smo satima da sedimo na istom mestu uživajući u tišini. Nastavila sam da ga posmatram čekajući trenutak kada će mi uzvratiti pogled.

„Nije zdravo kažeš“, blago se nasmejao i nastavio da gleda kroz prozor, a zatim je pokazao na tompus i dodao: „Ovo radim samo ponekad, kada osetim da je život bolno sladak…“

Još tada Nemanja je posedovao tu neku maglu u očima, starost i iskustvo u glasu, iako je tek bio u dvadesetim godinama.

„Šta te muči“, pitao me je, gledajući me ispod oka.

„Imam neki ispit“, namrgođeno sam počela da se žalim.

„Imaš neki ispit… Moliću se za tebe.“

Upitno sam ga pogledala kao da je izjavio nešto što nisam mogla da razumem. A dobro sam ga razumela, samo sam tako mlada bila previše radoznala.

„Treba verovati. Ja sam čovek okrenut veri. Zar nije neobično što sam živ i što sam svedok ovako lepom danu?“

Dugo nakon ovog razgovora nismo pokretali ovu temu.

Znala sam o Nemanji da boluje od cerebralne paralize, da je preživeo kliničku smrt i brojne operacije. Znala sam i da je rođen potpuno zdrav, da je njegov problem nastao greškom nekih medicinskih radnika i da je odrastao uz divne roditelje, borce u sistemu koji je predugo bio gluv za određene potrebe ljudi i odbijao da razume nedostatak uslova za osobe sa različitim potrebama. Ali o Nemanjinoj borbi kroz život nešto više zapravo sam saznala tek nakon više od trinaest godina, kada smo se sastali iz potpuno drugačijih razloga. Kada sam odlučila da napišem knjigu o toj borbi.

„Hajde da napišem knjigu o tebi i ljudima poput tebe. O tihim borcima. Hajde da pokažemo ljudima tvoju stranu priče i način na koji posmatraš život. Ako si mene uspeo da inspirišeš, ko zna kome je potrebno da sutra pročita tvoju priču. Volela bih da baš ti budeš svetlo u nečijem mraku.“

Nemanji se odmah dopala ideja. Zanimljivo je da smo projekat pokrenuli u trenutku kada je završio svoju prvu trku u kolicima, svoj prvi maraton.

„Može, dopada mi se ideja ako je to nešto veće od nas samih. Ako ima svrhu, ako mogu ljudima da budem od pomoći.“

I tako su naši razgovori krenuli, s ciljem da u mesecima koji dolaze napišem knjigu. Nemanjini uspesi su se nizali. S obzirom da smo prijatelji dugi niz godina, mnogi detalji su mi već bili poznati. Međutim, kako su dani proticali i kako su se naši razgovori množili počeli smo da ulazimo u neke sasvim skrivene uglove Nemanjinog života. Nemanja kojeg sam nekada poznavala i Nemanja kakav je danas više nisu bili isti ljudi. Bilo mi je neverovatno kako je danas posmatrao život.

„Šta ti je najteže padalo dok si bio dete“, pitala sam tokom jednog od naših razgovora.

„Neko bi rekao odlazak kod lekara ili operacije, neke manje nepravde… Ali ne. Najviše me je bolelo to što nisam mogao da šutnem loptu. Što sam uvek iz ćoška posmatrao drugu decu kako igraju fudbal. Jel znaš, da mogu da hodam, sigurno bih bio sportista… I moj tata sa tribina bi mi bio najveća podrška.“

Nemanjin pogled koji mi je ukazivao na to da se vratio u daleku prošlost i živeo svoju priču iznova, koju je kroz bol izgovarao tiho reč po reč inspirisao me je da napišem jedan od najpotresnijih delova knjige „Ovo nije kraj“

„U svojim ranim godinama posmatrao bih decu dok su igrala fudbal, zadihana u svojim prljavim patikama nakon kojih su ih majke dugo grdile u povratku kući. Teško je očistiti patike prljave od zemlje i trave, to majke nemirne dece dobro znaju. Ali majke ne znaju koliko je zapravo dobro imati nemirnu decu. Moje patike nikada nisu bile prljave i moja majka nikada nije morala da me grdi zbog takve nepažnje.

Najteži trenutak u detinjstvu pamtim kao zauvek željenu želju da potrčim za loptom, sećam se da sam se stalno preispitivao zašto ja to ne mogu. Srce želi, noge ne mogu… Preispitivao sam svoju veru u Boga i postavljao bih razna pitanja na koja nikada nisam dobijao odgovore. Bio sam dete. Bio sam dete koje među decom nije bilo ravnopravno i samim tim je moje detinjstvo bilo povređeno. Meni je neko uvek morao da pomaže kako bi me stavio na pesak, tobogan ili klackalicu. Nisam mogao da trčim sa svojim vršnjacima. I taj fudbal sam uvek posmatrao sa strane, živeći u mašti i nadi da ću i ja potrčati jednog dana. Tako su me tešili. „Možda ćeš jednom moći”, govorili su. Taj dan se, nažalost, još uvek nije desio.“ (Deo iz knjige „Ovo nije kraj“)

Vremenom mi je pričao o svojim izazovima kroz život, koliko mu je teško da se zaljubi, da pronađe osobu koja će ga razumeti, na kakve se sve korake odlučio kako bi preskočio određene barijere.

„Ljudi se obično plaše onog što ne razumeju. Smatram da dosta njih ne zna šta da očekuje kada me vidi kako sedim u kolicima. Neki su samo radoznali, oni hrabriji prilaze kako bi se družili. Čovek mora da pronađe način kako bi se povezao sa okolinom. Čovek, ovako kao pojedinac, ne može da živi zdravim životom. Smatram da smo mi ljudima stranci u kolicima, samo zato što ljudi poput mene najčešće žive povučeno iza zatvorenih vrata.“

Ponekad su se surovi trenuci nizali jedan za drugim. Poput onog kada je morao da sahrani voljenog oca od kojeg se retko odvajao ili kada mu je lekar već u zrelim godinama saopštio da su mu davno napisali pogrešnu dijagnozu i da je u njegovim dokumentima upisana šifra netačna. Ali ono što me je najviše iznenadilo je to što je Nemanja i dalje verovao. Verovao je u to da će uspeti. I to se nikada nije promenilo, Nemanja i danas veruje da će uspeti. Veruje u svet i u ljude. Vera mu daje posebna krila.

„Moja šifra je bila pogrešna tako dugo. Imao sam pogrešnu dijagnozu. To je nešto što me je na trenutak slomilo, taj strah da sam možda propustio nešto bitno. Nešto što bi mi pomoglo da danas hodam. Uvek kada ustanem iz kolica i stanem na noge imam taj osećaj da mi samo malo fali da napravim taj korak… Ipak i dalje verujem da prava hrabrost leži u onima koji se, kada padnu, uvek iznova i iznova podižu i nastavljaju putem kojim oni slabiji ne prolaze.“

„I Snežana…“ Nemanja je napravio pauzu i značajno me pogledao, dok smo još jednom, tog dana, pred sam kraj razgovora prelazili materijal za knjigu. „Nemoj da brišeš ništa od ovog što sam ti ispričao. Nije me sramota života koji sam živeo. Verujem da mi je nešto dodeljeno, a nešto sam uz rizik odabrao. To je moj put i on me je izgradio u osobu kakva sam danas. Sve što sam pokušavao u nadi da ću prohodati, sve pogrešne poteze, sve dečije maštanje, krize, suze i smeh, sve žene i razna iskustva. Sve ostavi. Šta je zapravo sram? Na kraju, ja sam ipak samo čovek satkan od krvi i mesa.“