Moj prijatelj Cone

Svi mi sa predostrožnošću gledamo osobe sa invaliditetom, odnosno nismo sigurni na koji način da im priđemo, kako da razgovaramo sa njima, kako da ih tretiramo, a da ne pogrešimo, da ih ne uvredimo i da se, na kraju dana, makar u njihovom prisustvu, ne izblamiramo ako ništa drugo.

Ta nesigurnosti dovodi do toga da, u njihovom prisustvu, nismo opušteni, a to stvara tenziju i nelagodnost. Tenziju oseća i jedna i drugi strana i na taj način mi se sklanjamo, a osobe sa invaliditetom se osećaju kao da nisu poželjne da budu deo kolektiva. Svi bi trebali da malo porazmislimo o tome jer im je život već dosta težak sam po sebi, pa ne treba im još i to da nisu društveno poželjne.

Moje upoznavanje sa Nemanjom Conetom Filipovićem, osobom sa invaliditetom koji po rođenju dobija dijagnozu težeg oblika cerebralne paralize, ima zanimljiv detalj koju ću rado podeliti sa vama. Bili smo u nekom kafiću, u nekom društvu i znali smo se jako kratko, tačnije nekih desetak minuta i pokrenula se priča između nas dvojice kako treba da idemo negde, odnosno planirali smo neki put. Ja, kao veliki ljubitelj crnog humora, našalio sam se na njegov račun (naglašavam da smo se znali deset minuta i da Cone zbog svog zdravstvenog stanja ne može da vozi, iako verujem da će prevazići i tu prepreku jednog dana) sledećim rečima: „Jel voziš ti ili ja?” Neposredno, sekund posle te izjave nastaje jedna dramska pauza gde ja razmišljam „au, čoveče, da nisam preterao sa ovom šalom“. Vidim da Cone s druge strane isto doživljava dramsku pauzu i procesuira informaciju koju je dobio i kreće da umire od smeha na moju foru, u tom trenutku osećam olakšanje, krećem i ja da umirem od smeha i od tog momenta smo najbolji prijatelji.

Postoji puno takvih primera kada se u društvu šalimo na njegov račun i vidimo kako ljudi sa strane, nažalost malo zaslepljeni političkom korektnošću, ne razumeju da je upravo šala ono što nas zbližava i umanjuje razlike između nas. Treba da razumeju poentu da osobama sa invaliditetom ne treba sažaljenje, razumevanje da, ali patetika nikako. Oni sebi ne mogu da priušte depresiju i patetiku.

Mog prijatelja Coneta bih mogao da definišem kao tajfuna koga ništa ne sprečava u životu. Strastveni je navijač Partizana koji ne propušta nijednu košarkašku utakmicu, radi već godinama u firmi, ide na klizanje, išli smo zajedno na more, iza nas je jedan ne tako pohvalan broj pijanih noći na žurkama, planiramo put u Austriju i neću vam, u ovom tekstu, otkriti koji je cilj tog putovanja. U ovom trenutku planira da osnuje pokret za osobama sa invaliditetom, a trenutno ga svi ubeđujemo da se na nekim od narednim izbora kandiduje za narodnog poslanika kako bi na sistemski način zastupao interese osoba sa invaliditetom u Narodnoj skupštini, a uskoro izlazi i knjiga o njegovom životu.

Gledajući Coneta, iako nisam stručan da tvrdim za sve osobe sa invaliditetom, naučio sam da bi osobe, sa bilo kojim oblikom invaliditeta, trebalo da prihvate što je više moguće svoje stanje kako bi prevazišli prepreke i napredovali dalje u svom životu, tačnije, time stekli ohrabrenje da su stvari i dalje moguće u životu. Naša moralna dužnost je da ih razumemo, da im pomognemo, napravimo sistem koji će olakšati njihov život i da se prema njima ophodimo kao da su kompletno normalni, jer to oni i jesu ali je i na njima da, kao Cone, prihvate svoju realnost, koja je bez daljeg jako teška i izazovna, kako bi, kao i on, stoički gurali dalje kroz život.